Odavno mrtav

Evo nas na keju. Prezivelo se osam sati u onoj kancelariji. Dobro je bar nisam morao da izlazim. Ima jos dosta vremena do veceri, sto znaci bar par sati setnje. Sutra cu zasigurno morati da ponesem jaknu, zahladnjuje. Dobro je, nema previse ljudi, samo poneki par na klupama... NEKA IH, NECEMO IH DIRATI... A evo i tebe. Pitao sam se da li ces da propustis ovu lepu vecer. Mozes da omirises jesen u vazduhu, nece joj trebati dugo da se pojavi. A KAKO CEMO MI PROVESTI NASU JESEN? Ne znam, isto valjda. Imas li nesto posebno na umu? NE. Radice se od ponedeljka do petka, nekad vikendom, naplacivacemo prekovremeni rad... POPODNEVA, KAKO CES NJIH PROVODITI? Ne znam, kao i do sada pretpostavljam... Spavacu, setacu se, trazicu nacine da potrosim platu. Mozda odem i da posetim majku, nisam bio vec koliko, 2 meseca. TRI. Dobro, tri, svake nedelje mi to trlja na nos. TEBI SVE OVO STVARNO NE SMETA. Koje? A mislis, ovo... jos uvek ne, mada opet ko zna, mozda se predomislim. Dosta toga i od tebe zavisi znas. DA. Kako se tebi cini? MENI OVO ODGOVARA, MADA PRIZNAJEM, AKO MI SE PRUZI PRILIKA DA TE GURNEM PREKO, NECU JE PROPUSTITI. U to ne sumnjam. Znas, ne znam da li sam ti to do sada rekao, ali ja te se ne bojim. I NE TREBA. MOZDA SAM PODMUKAO ALI ZNAM STA JE RED. OBAVESTICU TE PRE NEGO STO TE OBORIM. Hvala, cenim tvoju uvidjavnost. Noge koracaju... na reci je mirno... nema brodova... blizi se kraj ove staze. Vreme je da se vratimo.